Vreme leti.
Kao da je juče bilo kada sam uplašeno sela u bus po brojem 61, za Sremske Karlovce.Tada sam imala, ja mislim najveću tremu u svom životu.To je bila prekretnica. Nisam nikog poznavala. Nisam znala ni kuda taj put vodi. Nisam znala ni kako ću ponovo doći do kuće, jer nisam znala put nazad, nova sam u gradu. Ali uspela sam nekako. I to je ok, zar ne? Kasnije sam čula od prijatelja iz osnovne da oni sami ne bi smeli da se usude na tako velik korak kao što je preseljenje, i odlazak na sasvim nepoznato mesto...Oni se svi poznaju, svakodnevno sreću.
Nekad sam ljubomorna što nisam i ja tamo. Da, dolazim vikendima, ali propuštam neke svakodnevne stvari... Možda bi mi bilo lepše. Možda i ne. Ali ta je tu je... Samo mi smeta ova dosadna nostalgija koja se nekad pojavljuje u meni....Ali na neki način, ne želim da nestane. Jer jedino tako znam ko sam bila. I šta jesam.
Uskoro će raspust. Ubrzo potom i onaj veliki, letnji. Tako brzo...nekad mi se čini da za to vreme nisam postigla ništa. Neko mi je jednom rekao da sebi postavljam suviše velike ciljeve. Možda... Jednostavno nisam tako prilagodljiva kao drugi. I ne mogu da izbrišem nekadašnju sreću negde druge, sa nekim drugim... I sada se radujem ovom raspustu jer se nadam da ću bar u nekim trenucima osetiti onu prijateljsku povezanost kao u ona dobra stara vremena...
Blah... miss me?
